Tipovi licenci besplatnog softvera

Postoji nekoliko interesantnih pojava u svetu softvera koje se od strane korisnika često tumače kao besplatan softver.

Beta verzija predstavlja nedovršenu verziju programa koja služi za pronalaženje grešaka. Ovakav softver se najčešće legalno besplatno instalira na računaru, ali kada istekne period testiranja korišćenje takvog softvera postaje nelegalno. Licence za beta verzije mogu imati definisane posebne uslove – npr. obavezu da se šalju izveštaji o radu programa ili određene posebne korisnike koji smeju koristiti program – ovlašćeni beta-testeri, programeri, novinari i dr.[1]

Demo verzija (demo ili trial) predstavlja besplatan program koji služi za demonstraciju, odnosno procenu (tzv. evaluation) mogućnosti pune verzije. Potreba za ovakvim verzijama programa nastala je zbog toga što su korisnici zatrpani ponudama različitih proizvođača i često ne znaju da li će program zaista zadovoljiti njihove potrebe.[1]

Ovakvi programi su najčešće ograničeni smanjenom funkcionalnošću (npr. nemogućnost rada sa podacima iznad određene veličine, nemogućnost snimanja i sl). Najbolji primer su demo verzije raznih igara – igra je funkcionalna u potpunosti, ali igraču je dostupan samo početni deo igre.

Još jedan vid ovakvog softvera (ili tačnije – marketinškog pristupa) je i tzv. šerver (shareware). U pitanju je softver koji takođe služi za procenu, s tim što u većem broju slučajeva ima punu funkcionalnost, ali može biti ograničen vremenski (npr. 30 dana) ili brojem startovanja.

Bez obzira na naziv (engl. "share" – deliti), mogućnost daljeg kopiranja i distribucije zavisi od slučaja do slučaja, tako da je sasvim moguće da dalja distribucija čak i ovakvog softvera bude zabranjena.[2]

Softver koji dolazi uz opremu (OEM – Original Equipment Manufacturer) predstavlja verziju softvera koju proizvođači računarske opreme isporučuju uz hardver. Primeri su mnogobrojni – program za snimanje DVD-ova koji se dobija uz DVD snimač, OCR softver koji se dobija uz skener, operativni sistem instaliran na novom računaru...

U najvećem broju slučajeva OEM softver predstavlja stariju ili oslabljenu (tzv. "Home" ili "Standard") verziju softvera. Ovakav softver je zabranjeno deliti ili prodavati bez odgovarajućeg hardvera. Kada su OEM operativni sistemi u pitanju, obično dolaze bez uputstva i originalnog pakovanja, što može stvoriti problem ako je potrebno reinstalirati sistem.[1]

"Napušten" softver (abandonware) je onaj softver koji se više ne prodaje, ne razvija, za koji ne postoji tehnička podrška i čiji je proizvođač nestao (bankrotirana, propala firma). Takav softver i dalje podleže zakonu o zaštiti prava – neko uvek nasleđuje prava, s tim što je mala verovatnoća da će nosilac prava pokretati akciju protiv prekršitelja. Softver je često zastareo i čak i ne postoji veliki broj ljudi koji ga koristi.

Besplatan softver (freeware) – ovo su zaista besplatni programi. Ipak, i oni mogu biti izdati pod različitim licencama. Besplatan softver ponekad u svoju licencu uključuje način upotrebe softvera – na primer, ako se program koristi u lične ili edukativne svrhe onda je besplatan, a ako se koristi od strane preduzeća ili u komercijalne svrhe potrebno ga je kupiti. Takođe, mogu postojati ograničenja vezana za distribuciju softvera (npr. - zabranjeno koristiti program u kompilacijama i prodavati ga).

Projekti otvorenog koda (open source) predstavljaju lepu ideju o deljenju znanja i zajedničkom postizanju cilja za dobrobit svih. U pitanju su projekti gde je izvorni kod programa javno dostupan i gde je omogućeno programerima iz celog sveta da učestvuju u njegovom razvoju. Najpoznatiji takvi projekti su operativni sistem Linux, LibreOffice (nekadašnji OpenOffice), baza podataka MySQL itd.

Ovi programi takođe predstavljaju besplatan softver, bar što se tiče krajnjih korisnika. Oni koji žele da vrše distribuciju takvih programa i programeri koji žele da koriste izvorni kod u svojim projektima moraju pažljivo da se upoznaju sa licencom. Obično se takav softver izdaje pod nekom verzijom GPL (GNU General Public License) licence, što osigurava da neko neće "prisvojiti" tuđ rad – distribucija ovih programa je dozvoljena samo ako se distribuira i izvorni kod. Programeri koji koriste ovaj kod moraju da ponude i svoj program pod istim uslovima.

Ako je softver izdat pod BSD (Berkley Software Distribution) ili MIT licencom, omogućeno je njegovo korišćenje čak i u zatvorenim, komercijalnim programima.

Softver u javnom vlasništvu (public domain) – ovo je u stvari jedni pravi "slobodan" softver, odnosno programi koji ne podležu zaštiti intelektualne svojine.