Parametri JavaScript funkcije

Prvo pogledajmo "lakši" slučaj, kada zadamo više parametara nego što treba.

  function fun(a,b)
  {
    return a + b;
  }
  
  var x = fun(5, 6, 10);  // x = 11

Funkcija očekuje dva parametra, ali pri pozivu funkcije se prosleđuju tri. U ovoj situaciji se poslednji parametar (broj 10) prosto ignoriše.

Drugi slučaj, kada zadamo manje parametara nego što treba bi zaista i mogao da nas dovede do greške u programu.

  function fun(a,b)
  {
    if (b)           // isto kao: if (b != undefined)
      return a + b;
    return a+1;
  }
  
  var x = fun(5);  // x = 6

Funkcija očekuje dva parametra, ali joj se prosleđuje samo jedan. U tom slučaju će vrednost parametra b biti undefined. Ako postoji mogućnost da se funkciji prosledi manje parametara, onda unutar same funkcije moramo da ispitamo da li parametri postoje. Ako to ne bismo uradili, ova funkcija bi vratila vrednost NaN (Not a Number).

U ovom primeru deklarišemo funkciju bez formalnih parametara, međutim, videćemo kako funkcija računa zbir zadatih brojeva.

  function zbir()
  {
    var r = 0;
    for (var i=0; i<arguments.length; i++) {
      r += arguments[i];
    }
    return r;
  }
  
  var x = zbir(5, 6, 10);  // x = 21

Funkcija nema ni jedan parametar, ali pri pozivu funkcije se prosleđuju tri, a moglo bi koliko želimo. Funkcija preuzima na sebe da obradi zadate parametre. Koristimo for ciklus, da prođemo kroz sve elemente "niza" arguments, koristeći njegovo svojstvo length.

Svaki od zadatih parametara "hvatamo" kao i-ti elemenat ovog "niza".

Hajde prvo da vidimo gde nastaje problem.

  function zbir(a,b)
  {
    a++;
    b++;
    return a+b;
  }
  
  var x = 5;
  var y = 10;
  var rez = zbir(x,y);
  console.log(rez, x, y);  // 17 5 10

Funkciji zbir() prosleđujemo dva numerička parametra. Njihove vrednosti uvećavamo za po jedan, i onda vraćamo njihov zbir. Zaista, za vrednosti 5 i 10 dobijamo rezultat 17. Šta god da smo unutar funkcije redili sa parametrima - ima isto dejstvo kao da su u pitanju lokalne promenljive.

To je zato što su stvarni parametri x i y (pošto sadrže primitivne, numeričke, vrednosti) prosleđeni po vrednosti. Tako se promena na a i b ne odražava na x i y, koji i dalje imaju vrednosti 5 i 10.

Međutim, šta ako nam baš zatreba da se promena nastala unutar funkcije vidi i na stvarnim parametrima? Pa, umesto običnih promenljivih, radićemo sa nizovima koji imaju po jedan element.

  function zbir(a,b)
  {
    a[0]++;
    b[0]++;
    return a[0]+b[0];
  }
  
  var x = [5];
  var y = [10];
  var rez = zbir(x, y);
  console.log(rez, x[0], y[0]);  // 17 6 11

Prikazano rešenje nije baš elegantno, ali, što bi rekli, "završava posao". Više nemamo promenljive x i y - to su sada nizovi. Naravno, i funkcija mora biti drugačija - promenili smo je da radi sa "nultim" elementima niza (to su jedini elementi u nizovima, pošto sadrže samo po jednu vrednost).

Pošto su nizovi u stvari objekti, prenose se po referenci, što znači da šta god radimo sa elementima niza unutar funkcije, biće "primenjeno" i van funkcije.

Prvo da vidimo kako bismo se snašli korišćenjem vrednosti null.

  function broj(znak, vrednost)
  {
    if (znak) {
      if (znak == "-") 
        return -vrednost;
    }
    return vrednost;
  }

  var a = broj("-", 153);   // a = -153
  var b = broj(null, 346);  // b = 346

Želimo da napravimo funkciju kojoj prosleđujemo znak u obliku stringa i broj. Funkcija na osnovu zadatog znaka vraća odgovarajuću vrednost broja. E sad, želimo da ako ne navedemo znak, bude podrazumevan "+". Tako u funkciji ispitujemo da li je znak definisan, tj. da li se "čita" kao neka vrednost koja se razlikuje od 0, null, undefined, false.

Evo sada drugog pristupa, u kome simuliramo imenovane parametre.

  function broj(p)
  {
    if (p.znak) {
      if (p.znak == "-") 
        return -p.vrednost;
    }
    return p.vrednost;
  }
  
  var a = broj({vrednost:153, znak:"-"});   // a = -153
  var b = broj({vrednost:346});             // b = 346

Dakle, funkcija ima samo jedan parametar p, ali je to u stvari objekat koji "krije" u sebi sve potrebne parametre u obliku svojstava.

Glavna razlika je u načinu kako pozivamo funkciju. Navodimo objektnu konstantu, tj. objekat koji pravimo tu na licu mesta i to sa svojstvima koja predstavljaju parametre.

Dodatna pogodnost je što parametre (svojstva) ne moramo da navodimo u bilo kakvom posebnom redosledu.