Optički disk

OPTIČKI DISK može biti CD (Compact Disc) ili DVD (Digital Versatile Disc). Ove dve vrste diskova su naizgled iste, a razlika koja interesuje korisnike je u kapacitetu – na CD se može snimiti do 700MB, a na DVD do 4,7GB.

Veći kapacitet diska se postiže upotrebom preciznijeg lasera, koji emituje svetlost manje talasne dužine. Precizniji laser omogućuje veću gustinu zapisa, a samim tim i više podataka.

Diskovi mogu imati jedan ili dva sloja za zapis podataka, pa tako razlikujemo SL (single layer) i DL (dual layer) diskove. DL diskovi imaju dvostruko veći kapacitet ali trenutno mnogo veću cenu i primetno manju brzinu u odnosu na SL diskove kakvi se standardno koriste.

Organizacija snimljenih podataka je malo drugačija u odnosu na hard disk ili disketu. Umesto koncentričnih kružnica, podaci su snimljeni na jednoj dugačkoj spirali koja se kreće od centra prema ivici diska. Optički disk takođe ima sektore, ali pošto se oni nalaze na jednoj neprekidnoj spirali, uvek su iste veličine. To znači da CD/DVD čitač mora menjati brzinu okretanja diska (brže kada se čitaju podaci snimljeni blizu centra, a sporije kada se čitaju podaci bliže ivici diska).

Prema mogućnosti za snimanje i brisanje podataka diskovi se mogu podeliti na:

• CD/DVD-ROM diskove na koje su podaci fabrički urezani („odštampani“) i mogu se samo čitati;
• CD/DVD-R (recordable – write once), „zapisive“ diskove koji su inicijalno prazni i na koje se pomoću snimača podaci mogu snimiti i čak dodavati dok se ne ispuni kapacitet diska, ali se kasnije ne mogu brisati ili menjati;
• CD/DVD-RW (rewritable), „prepisive“ diskove na koje se podaci mogu snimati, a kasnije i obrisati, pri čemu se disk dovodi u početno stanje, pa se podaci mogu ponovo upisivati.

Za DVD medije koje je moguće snimati (recordable i rewritable) postoji nekoliko različitih standarda – DVD-RAM, DVD-R/RW, DVD+R/RW. Današnji uređaji uglavnom mogu da rade sa svim ovim formatima, s tim što je potrebno obratiti pažnju koji tip medija najviše odgovara DVD uređaju, odnosno sa kojim može raditi na najvećoj brzini.

Brzina rada sa diskom varira za različite standarde i dodatno zavisi od toga da li je disk jednoslojan ili dvoslojan. Osim toga, brzine se razlikuju za čitanje ili pisanje (pisanje i brisanje su uvek sporiji u odnosu na čitanje).

Nepotrebno je naglasiti da CD uređaji ne mogu čitati DVD-ove, dok svi DVD uređaji mogu raditi i sa CD i DVD medijima.

Da bi se kreirao CD/DVD-ROM disk, na providnu polikarbonatnu plastiku urezuje se spiralna traka sa udubljenjima (ispupčenjima sa strane lasera), koja se potom sa gornje strane presvlači tankim slojem aluminijuma (zbog refleksije). Iznad aluminijumskog sloja nanosi se sloj akrilne mase, preko koga se nalazi sloj za natpis, odnosno štampu.

Laser se fokusira na traku sa podacima i njegova svetlost se odbija od površine CD-a do optičkog senzora. Zavisno da li je laser „pogodio“ izbočinu ili udubljeni deo na CD-u, senzor će registrovati promenu u odbijenoj svetlosti i na taj način se izbočine i udubljenja tumače kao binarne jedinice i nule.[1]

Ideja kod funkcionisanja zapisivih diskova (recordable) je u tome da se na reflektujućem sloju laserom za upisivanje vrši trajna promena (npr. zatamnjivanje) površine čime ona više ne reflektuje laserski zrak za čitanje i tumači se kao binarna nula. Kod prepisivih (rewritable) diskova reflektujući sloj se kreira od posebne legure koja se laserom može dovesti u kristalizovano ili amorfno stanje. Delovi sloja koji su kristalizovani odbijaju laserski zrak, što predstavlja binarnu jedinicu, dok amorfni delovi ne reflektuju laserski zrak i samim tim predstavljaju binarnu nulu.

Najnoviji format optičkih diskova, koji polako ulazi u sve širu upotrebu, je BD (Blu-Ray Disc), čija je najveća primena trenutno u filmskoj industriji, za distribuciju filmova u visokoj rezoluciji, sa mnoštvom dopunskih materijala i različitim zvučnim sinhronizacijama. Na jedan BD može stati oko 25GB podataka, u njegovoj SL (single layer) varijanti.