Fajlovi i direktorijumi

Fajl ("datoteka") je niz bajtova snimljen na mediju spoljne memorije. Kao takav, on ima neku veličinu i zauzima mesto na spoljnoj memoriji. Naziv fajla se obično sastoji iz dve komponente odvojene tačkom. Prvi deo je samo ime fajla, a drugi deo je ekstenzija ili tip fajla. Pošto i u imenu fajla može učestvovati tačka, za ekstenziju se uzima samo deo posle poslednje tačke u nazivu.

U starom operativnom sistemu MS-DOS, postojalo je ograničenje da ime fajla može imati maksimalno 8 znakova, a ekstenzija maksimalno 3. Iako, sa uvođenjem modernijih fajl sistema, ovo ograničenje više ne važi, ako koristimo neki stariji program pod novim Windows-om, u njemu će se prikazivati skraćeni nazivi fajlova i foldera.

Ekstenzija ima ulogu da odredi tip fajla. Na osnovu ekstenzije, Windows prikazuje odgovarajuću grafičku reprezentaciju fajla – ikonu. U najvećem broju slučajeva, ekstenzija se i dalje sastoji iz 3 znaka, ponekad 4, a vrlo retko više. Na osnovu toga, Windows "zna" kojim programom da otvori određeni fajl. Nekada je bilo obavezno da se prvo pokrene program, a onda iz njega učita određena datoteka, dok u današnje vreme, korisnik može da klikne na ikonu, a operativni sistem će pokrenuti odgovarajući program i onda u njega učitati fajl na koji je korisnik kliknuo.

Ako promenimo ekstenziju fajla nećemo zaista promeniti tip fajla, tako se samo stvara konfuzija. Sam fajl se ne menja, a Windows će promeniti ikonu za prikaz i pokušati da otvori fajl u pogrešnom programu.

U Windows-u postoje znakovi koji imaju posebno značenje, pogotovo kada se zadaju naredbe iz komandne linije (DOS Prompt) i ne smeju se koristiti u nazivu fajlova i direktorijuma:

Naziv fajla ne bi trebalo da bude ni jedna od reči koje su rezervisane u DOS-u/Windows-u: CON, PRN, AUX, NUL, COM1, COM2, ..., COM9, LPT1, LPT2, ..., LPT9.

Isto tako, naziv fajla ne bi smeo da se završi razmakom ili tačkom. [1]

Direktorijumi

Fajlovi se na mediju spoljne memorije organizuju unutar hijerarhijske strukture direktorijuma i poddirektorijuma. Direktorijum je logički skup fajlova i poddirektorijuma označen nekim imenom. To znači da svaki direktorijum može sadržati fajlove i druge direktorijume. "Logički" skup označava da fajlovi na samom disku nisu, niti moraju biti, bilo kako povezani. Oni su u fajl sistemu samo deklarisani kao fajlovi koji pripadaju određenom direktorijumu. Samim tim, direktorijum ne postoji zaista kao objekat na disku, već se samo beleži kao objekat u alokacijskoj tabeli (VFAT – Virtual File Allocation Table, odnosno MFT – Master File Table u novijim verzijama Windows-a). [2]

Inače, sam naziv "direktorijum" može varirati od sistema do sistema. Pod DOS-om i Linux sistemima se koristi taj naziv. Windows je uveo naziv "fascikla" ("folder"), a razni sistemi su imali različite nazive kao npr. "fijoka" ("drawer"). U svakom slučaju, sve su to različiti nazivi za jednu te istu stvar.

Izvršni fajlovi

Izvršni fajlovi su u stvari programi koje korisnik može pokrenuti u sistemu. Najvažniji i najrasprostranjeniji tip izvršnog fajla je EXE.

COM su takođe programi, koji su predstavljali komande starog MS-DOS-a. U DOS-u su se izvršavale i BAT datoteke, koje su, u stvari, tekstualni fajlovi (skripte, u ovom slučaju nazvane batch fajlovima) i koje su sadržale jednostavan program sastavljen od DOS naredbi. Nemojte se zavaravati - ovakvi skriptovi se i te kako mogu koristiti pod Windows-om.

JAR je u stvari arhiva koja u sebi sadrži Java program i koja može biti napravljena tako da se izvršava (tako što pokrene Java virtuelnu mašinu koja dalje interpretira program).

DLL (Dynamic Link Library) nije zaista nezavisan program već biblioteka funkcija koje mogu koristiti drugi programi ili sam Windows.

INF u stvari nije izvršna datoteka, ali fajl autorun.inf se može koristiti za automatsko pokretanje programa kada se u računar ubaci USB, odnosno CD. Na ovaj način se i računar može zaraziti virusom.